Pre potpisivanja Briseskog sporazuma, Kosovo i Srbija su bili hermetički zatvorena, dva odvojena sistema upravljanja, koji su ličili na ograđene totalitarne države. Komunikacija je danas nevidljiva, ali važna.
Bio sam srećan 2010. godine kada su moji roditelji odlučili da me posete u Beogradu. Bila je 2010. godina i putovali su autobusom. To je bila njihova prva poseta nakon toliko mnogo godina koliko sam živeo u glavnom gradu Srbije. Zvali su me kada su prešli Merdare, selo koje Kosovo smatra graničnim prelazom, a Srbija administrativnim. I sam sam prolazio kroz tu poteškoću.
Ovde sam ih pozvao kako bi jedan od mojih roditelja posetio lekara u Beogradu. Međutim, kako bi oni mogli da dođu, trebalo mi je pozivno pismo i odobrenje koje izdaje srpsko Ministarstvo unutrašnjih poslova kako bi prešli Merdare.
Kako to napraviti – zvanično pozivno pismo? Uspeo sam da dobijem pozivno pismo preko bliskog prijatelja iz nevladinog sektora, koji je moje roditelje naveo kao učesnike sa Kosova u jednoj od svojih aktivnosti. Moje inostrane prijatelje i kolege u Beogradu su stalno posećivali njihovi članovi porodica. Za građane Kosova je uvek bilo teško putovati kroz Srbiju s kosovskim dokumentima.
Moji roditelji se nisu protivili činjenici što živim u Beogradu, mada su teška srca pristali na to. Uvek su mi govorili da u slučaju da bi, u slučaju da dođe do bilo kakve opasnosti, trebalo da letim u Podgoricu. Pored medicinskog pregleda, meni je bilo važno da moji roditelji dođu i upoznaju moje mesto stanovanja, ali i daje ono bezbedno. Za njih je to bilo neophodno iskustvo kako bi prebrodili strah koje su stvorile priče iz prošlosti i stvari koje je moj otac iskusio u toku devedesetih godina dvadesetog veka.
Kada su stigli u Beograd, sve je prošlo kako treba. Dok su se vozili tramvajem, tiho su govorili i koristili gestikulaciju. „Kada je policija ušla u tramvaj, videli su da imamo pozivnicu na seminar o ratnim zločinima“, rekla mi je majka Moj otac je zaboravio na kakvu vrstu seminara idu. Bili su samo dve starije osobe koje su išle na „seminar“.
Kada su Priština i Beograd počeli da primenjuju sporazume koje su postigli u Beogradu, posete mojih roditelja više nisu bile dramatične kao pre toga. Sada su mogli da posećuju i prelaze granicu malo normalnije, bez straha, čak i pored toga što i dalje postoje problemi, posebno bez avionskih linija, bez autoputa i uz duge redove na graničnim prelazima između Kosova i Srbije.
2014. godine, sporazum između Kosova i Srbije, uz posredstvo Evropske unije, je u Beograd doveo grupu kosovskih zvaničnika u okviru kancelarije za veze u Beogradu. Zbog ograničenog prostora, živeli su u jednom hotelu mesecima. Ova kancelarija je danas potpuno funkcionalna. Srbija ima takođe kancelariju za veze na Kosovu. Kosovski građanin može dobiti službenu pomoć od Kancelarije za veze u Beogradu. Čini se da zvanični podaci idu u prilog uspehu sporazuma – tek nekoliko meseci nakon početka primene sporazuma, broj lica koji je sa Kosova dolazio u Srbiju i obrnuto se značajno povećao. Neki neregulisani prevoznici su prevozili ljude redovno između Kosova i Srbije. Danas postoji šest redovnih autobuskih linija između Prištine i Beograda.
U prošlosti, kao što se i dešavalo, Albanci sa Kosova nisu mogli da idu u Srbiju, čak i u slučaju smrti člana porodice, osim ukoliko takvo putovanje nisu organizovale međunarodne misije. Sećam se da sam 2008. godine, kao novinar, morao da prođem vojne i policijske kontrole na Tisi. Desetine kosovskih Albanaca su se udavile u pokušaju da preplivaju u EU. Pronađena su mrtva tela i poslata u mrtvačnicu. Zvali su me rođaci preminulih sa Kosova kako bih im pomogao u pronalaženju tela. Nažalost, nisam mogao da im pomognem. Morali su fizički da budu prisutni. Neka od tela su veoma dugo ostala u Novom Sadu.
Dijalog između Kosova i Srbije, kojim posreduje EU, je izgradio mostove i, uprkos pritužbama i problemima, je doneo mnoga poboljšanja. Sloboda kretanja ljudi i komunikacija između dva društva su neophodni kako bi se za sve stvorio osećaj sigurnosti. Komunikacija jača toleranciju i razumevanje, te stvara osećaj normalnosti. Ovo je važan deo demokratizacije oba društva i procesa razračunavanja sa prošlošću. Ljudi putuju pod svakakvim okolnostima i u svakakvim uslovima, ali se službena komunikacija može iskoristiti kao način poboljšanja tih uslova, čuvajući i negujući na taj način pravo na kretanje.
Danas, hiljade kosovskih građana i dijaspora prolaze kroz Srbiju sa kosovskim dokumentima. Svakodnevno se mogu sresti kosovski Albanci u beogradskim bolnicama. Oni autobusima dolaze iz raznih delova Kosova. Telefoni funkcionišu, iako uz poteškoće, ali je komunikacija redovna. Građani Kosova mogu boraviti u hotelima uz svoje dokumente i uživati u boravku isto kao i bilo ko drugi ko posećuje Beograd. Zamisao sporazuma je da stvori mogućnosti putovanja, čak i ako niste učesnik na seminaru.
Idro Seferi je honorarni novinar. On se novinarstvom bavi od 2003. godine i 2007. godine se preselio iz Prištine u Beograd.
Ovaj članak je omogućen uz finansijsku podršku Ambasade Kraljevine Norveške na Kosovu i Evropske unije. Sadržaj ove publikacije je isključivo odgovornost Grupe za javno zagovaranje između Kosova i Srbije i ne može se ni na koji način smatrati da odražava stavove Ambasade Kraljevine Norveške ili Evropske unije.
