Florentina Hajdari Hajra
14. februar je Kosovu doneo najveću promenu na političkoj sceni od posle rata i nesumnjivo je da je odraz ove promene i odnos koji će Kosovo imati u odnosu na susedne države, a posebno Srbiju. Skoro pa apsolutna vlast jedne relativno nove političke stranke, koja je tokom 15 godina iznosila ne baš liberalne ideje spoljne politike, a posebno prema platformi dijaloga koju je Kosovo pratilo, nesumnjivo će uticati na čitavu konturu koju će naša zemlja početi da gradi u (ne) prioiritizaciji spoljne politike, kao i evro-atlantske integracione politike.
Nova Vlada ne smatra prioritetom pitanje dijaloga. U našoj unutrašnjoj politici ovaj stav se možda i može lako opravdati zbog činjenice da sve prethodne vlade kao da su odložile potrebne političke i ekonomske reforme u ime prioritizacije dijaloga. Međutim, efekat je potpuno suprotan u našoj spoljnoj politici. Ovakav pristup u stvari će dovesti do stagnacije integracionih procesa, koji su i ovako veoma malo napredovali, može se podstaći nova diplomatska ofanziva Srbije protiv Republike Kosovo i može naštetiti našim strateškim odnosima sa nekim od naših saveznika.
Recimo da se u ovoj situaciji Kosovo nalazi na raskrsnici između tri dileme: uopšte bez dijaloga, tehnički dijalog ili politički dijalog?
Zbog nekoliko razloga treba isključiti kao mogućnost prvu (bez dijaloga). Obe zemlje imaju izuzetu potrebu da zabeleže potreban napredak u integracionim procesima jer put obe zemlje ka Evropskoj uniji zahteva dugoročnu usaglašenost među stranama. Zahtev za dijalog između Kosova i Srbije se iznosi na svim obraćanjima predstavnika EU i SAD, stoga, osim što će biti teško usprotiviti se ovom zahtevu, održiv mir, koji je veoma često proklamovan i više nego neophodan za dobre dobrosusedske odnose i politički napredak na unutrašnjem i spoljnom polju, što se svakako ne postiže kada se dijalog isključi.
Druga (tehnički dijalog), iako je imala svoje rezultate u određenoj etapi, smatra se procesom koji ne garantuje konačni sporazum i koje može potrajati mnogo duže od njihovog strpljenja. Štaviše, nesprovođenje tehničkih sporazuma koji su do sada sklopljeni diskredituje svaki napor za novu rundu tehničkih razgovora.
Treća opcija (politički dijalog) se može smatrati neizbežnim procesom i veoma potrebnim. Ali, kako bi ovaj proces bio uspešan zahteva se saglasnost unapred, kao i početni dogovor o epilogu koji se teži ispuniti. A taj je cilj je sada jasan za kosovsku stranu, dakle uzajamno priznavanje, dok nam donekle ostaje nejasno ono šta Srbija želi da postigne. Politički dijalog, koji se može smatrati i konačnom etapom, treba da bude izgrađen na tome da strane, a posebno Kosovo izbacuje kao opciju, a ne na onome šta se nudi za dijalog. Iz bliske prošlosti postoje mnogi razlozi za sumnju da se u okviru konačnog dijaloga mogu pojaviti i opcije za ponovno uređenje teritorijalnog organizovanja. Stoga, nova platforma dijaloga sa kosovske strane treba da bude izgrađena upravo na načelu isključenja ovakvih tema, dovodeći do razumevanja da konačni sporazum ima jedan jedini cilj, odnosno uzajamno priznanje obe države kao garanta održivog mira, stabilnosti na Balkanu i nove mogućnosti za integrisanje.
Ali, da li nova Vlada može početi konačni dijalog sa Srbijom, a da nije pokrenut unutrašnji dijalog za ujedinjenje?!
Unutrašnji politički dijalog, koji je imao za cilj politički i društveni konsenzus u vezi okvira koji bi trebao da ima dijalog sa Srbijom je alfa i omega kosovskog uspeha u ovom procesu. Veoma je teško da dođe do ovog dijaloga, a pogotovo zbog činjenice da nova Vlada ne smatra prioritetom pitanje dijaloga i u liniji sa drugim prioritetima poput pravosuđa i zapošljavanja i na taj način protiveći se pozivu EU kada je reč o prioritetima Vlade da „nema konkurencije između pojedinačnih prioriteta“. Unutrašnji prioriteti su veoma važni, ali ipak dijalog ostaje najvažniji prioritet kosovske spoljne politike i kao takav ne treba ga gledati kao odvojenog od ostalih prioriteta. U ovoj etapi, unutrašnji dijalog kojima za cilj političko jedinstvo za podršku konačne etape dijaloga još nije zaživeo u prvim koracima i ne vidi se na horizontu u izuzetno polarizovanom političkom trenutku.
Ovaj članak je originalno napisan na albanskom jeziku.
Ovaj članak finansira Ambasada Kraljevine Norveške u Prištini. Izneti stavovi odražavaju stavove autora i ne odražavaju stavove Balkanske grupe i donatora.
