Loresa Statovci
Zamislite da živite u zemlji u Jugoistočnoj Evropi sa brojem otprilike 1,8 miliona stanovnika. Ovo je zemlja u razvoju, post-konfliktna zemlja sa većinskim mladim stanovništvom (53% populacije je ispod 25 godina starosti). Želeli ste da budete izradioc politika i zbog toga ste završili master studije političkih nauka. Nakon bacanja uvis kape diplomca vi počnete da radite kao konobar kako bi imali dodatne prihode za sebe i vašu porodicu i smatrate da je to potpuno u redu; na kraju krajeva nije bilo nikakvih garancija da ćete dobiti posao u izradi politika odmah nakon diplomiranja.
Nakon što se vratite s posla uključite televizor i vidite vašeg školskog druga iz srednje škole koji je sada politički savetnik premijera i razmišljate se u sebi, zar nije on i dalje na osnovnim studijama za inženjera hrane?
Odjednom vas pozove prijatelj koji ima dvostruko državljanstvo i veoma entuzijastičnim glasom vas obaveštava da je našao dve karte za Pariz kako bi posetili mesto koje obeležava začetak Evropske unije, što je ujedno i glavna oblast vašeg interesovanja, i to sve po ceni jedne majice kratkih rukava. Vi nadopunjujete njegovu energiju. Toliko ste ushićeni da se konačno nešto odvija u vašem pravcu, sve dok vam ne padne na pamet – nemate vizu za putovanje u Evropu.
E sada, zamislite čitav ovaj scenario, ali u ulozi žene.
Kontroverza kosovske politike leži u činjenici da sa jedne strane izraz „socijalne inkluzije“ predstavlja ogroman deo političkog diskursa, dok, ironično, s druge strane, socijalna nepravda ide ruku pod ruku zajedno sa marginalizacijom žena u svakoj sferi.
Učešće žena u izradi politika na Kosovu je propisano Zakonom br. 05/L-020 o ravnopravnosti polova. Ovaj Zakon sugeriše da se „Jednaka zastupljenost polova u svim zakonodavnim, izvršnim, sudskim i drugim javnim institucijama ostvaruje se kada se obezbedi minimalna zastupljenost od pedeset posto (50)% za svaki pol, uključujući i njihove organe i odlučivanja“[1]. Sinopsis kako zakon funkcioniše se u praksi može izvesti iz studije koju je u 2015. sproveo Kosovski centar za rodne studije, a prema kojoj su žene činile 28% zaposlenih u kosovskim opštinama u to vreme. Žene su na samo 5.2% rukovodećih položaja u Vladi, dok su u Skupštini žene predsedavale u samo 19 od 52 rukovodeća položaja[2].
Odsustvo žena na položajima na kojima se donose odluke može biti rezultat postojanja polnih uloga usled čega se uloga „političara“ dodeljuje samo muškarcima. Stereotipi se vrte oko ideje da se muškarci rađaju kao bolji lideri od žena. Koncept „deliti je brinuti se“ nije uobičajen u kosovskim domaćinstvima. Briga o deci i rad po kući se redovno pripisuje ženama, što zajedno sa veoma kratkim porodiljskim odmorom stvara prepreke za unapređenje žena na položaje na kojima se donose odluke.
Može se argumentovati da je politički sistem na Kosovu zasnovan na meritokratiji, stoga je konstruisan da osobe koje pridobiju narodne glasove i dobiju potvrdu većine budu one koje „kolonizuju“ rukovodeće položaje. To bi bila opravdana tvrdnja ako bismo govorili o pravičnoj izbornoj kampanji u kojoj žene imaju jednake mogućnosti kao muškarci u predstavljanju partijskih programa, njihovih strategija upravljanja i/ili sposobnosti rukovođenja. Međutim, upravo suprotno se dokazuje kada se uzme u obzir da su u 2017. 810govornika koji su govorili na javnim izbornim okupljanjima na Kosovu bili muškarci (89%), a 217 (21%) žene, dok su žene činile samo 10% publike na ovim okupljanjima[3]. Ova činjenica pokazuje „put ka diskriminaciji“ žena, čiji su koreni u internim strukturama političkih stranaka i koji nikada ne zakažu da se prenesu i na organe u kojima se donose odluke na državnom nivou.
Jedna od strategija koje političke stranke na Kosovu obično koriste kako bi povećale broj pristalica je da pokušavaju da proizvedu nesporno ubeđenje u javnosti da određena politička stranka radi u skladu sa evropskim vrednostima. Uzimajući u obzir ovu činjenicu, nije iznenađenje da su političke stranke spremne da primenjuju zakon br. 03/L-073, koji sugeriše da bi 30% članstva političke stranke trebalo da budu žene. Klopka u ovom slučaju je da položaj žena unutar političkih stranaka nije uređen niti je uređena unutar stranačka demokratija[4]. Stoga, nema garancije da će uloga žena u političkim strankama biti od suštinskog značaja, a ne samo formalne prirode.
Ovo nas ponovo vraća na kontraverznu diskusiju koja postoji u vezi kvota: poseban broj ili procenat mesta koja pripadaju nedovoljno zastupljenim grupama[5].
Prema rečima Viviane Rering, bivše Evropske komesarke, ne treba da volite kvote, jedino šta treba da uradite je da obratite pažnju na rezultate koje donose. Međutim, postoje i drugi koji veruju da su kvote same po sebi diskriminatorne jer utiču na odluku birača kao i stvaraju prepreke strankama da izaberu svoje najbolje predstavnike[6]. Obe strane su saglasne da je glavni problem u milenijumskom patrijarhatu koji služi kao destimulans za žene koje imaju težnju da se pridruže politici, mada se ne slažu da li su kvote sredstvo koje bi politička zajednica trebala da iskoristi kako bi se prevazišao problem.
Još jedna zabrinjavajuća činjenica je nisko učešće žena u dijalogu i procesima posredovanja. Ako pogledate vesti, broj žena koje su veoma aktivne u procesu izgradnje mira je ohrabrujući. Ali, s druge strane, kada je reč o uključenju žena u procesima posredovanja i dijaloga, taj aktivizam koji je bio inspirativan postaje skoro pa nevidljiv. Kosovo se može pretvarati da stoji dobro u ovim uslovima jedino ako uzme Bosnu za svoj reper. Ovo se može argumentovati ako se uzme u obzir činjenica da za pregovaračkim stolovima 1995. u Dejtonu nije uopšte bilo žena, dok je tokom iste godine na razgovorima u Rambujeu prisustvovala jedna žena[7]. Činjenica da je bivši šef za pregovore između Kosova i Srbije bila žena je u početku viđena kao ispunjenje miljokaza ka integraciji žena u izgradnji mira.
Sledstveno, aktivisti za prava žena nisu uključeni u dijalog između Kosova i Srbije iako je bilo mnogo zahteva od raznih OCD u pogledu toga[8]. Delegacija za dijalog između Kosova i Srbije je formirana 2018. Nijedna žena nije bila deo te delegacije[9]. Ova nepromišljena odluka kosovske vlade šalje poruku da se mir može izgraditi čak i ako se iz pregovaračkog stola isključi stav polovine stanovništva.
Napredak zastupljenosti žena i učešća treba da bude sistematičan i stalan. Politička istorija Kosova je pokazala da su iste žene koje su uspele da postanu skupštinske poslanice kroz kvote kasnije pobedile konkurenciju i bile izabrane narodnim glasom tokom njihove političke karijere. Ovo pokazuje da ukoliko je cilj i društva i institucija napredak žena, kvote postaju beznačajne i nebitne. Jedino sigurno vreme za ukidanje kvota je kada postanu nepotrebne, a kako bi se to postiglo postoji preduslov koji sugeriše nepovratno napredovanje žena u politici.
Jednako učešće žena u politici je ključni korak u konsolidovanju demokratije. Učešće žena u donošenju odluka bi trebalo da počne od porodice, kako bi se nastavilo unutar političkih stranaka i produžilo do najviših nivoa na kojima se donose odluke u državi.
Jednaka zastupljenost u donošenju odluka nije samo puki cilj, već je jedini način kako bi se odgovorilo na potrebe građana. Iluzorno je verovati da neko može odgovoriti na potrebe svakog građana, dok u isto vreme polovina stanovništva nije zastupljena na odgovarajući način.
Neke od prednosti inkluzije žena u donošenju odluka su odziv prema raznolikim zajednicama i njihovim potrebama, napredak u procesu izgradnje mira, prosperitet ključnih faktora razvoja (zdravstvo i obrazovanje) i pažnja koja se posvećuje nedovoljno zastupljenim grupama (ostale žene i manjine)[10].
Da zaključimo, žene treba da učestvuju u politici jer nema efektivne demokratije bez njihovog učešća. Pošto žene čine polovinu svetskog stanovništva, institucije ne mogu biti potpuno legitimne ako ne uključuju sve grupe koje čine društvo i pretpostavka da postoji demokratija bez institucionalnog legitimiteta predstavlja zabludu. Samo značenje reči demokratije je „vladavina naroda“, ali nemoguće je da narod vlada ako se čak za polovinu njih ne traži pravo. I muškarci mogu da budu feministi i u mnogim slučajevima oni zagovaraju jednaka prava, međutim žene se bave zakonodavstvom na drugačiji način u kojem se naglasak stavlja na značaj osnaživanja žena i manjina.
Žene su bile marginalizovane dugo zbog toga one imaju tendenciju da za stolovima diskusija iznose probleme koji se odnose na nedovoljno zastupljene zajednice, reše iste i neguju pravičnost. Potonje je ključ napretka i zbog toga je potrebno više napora u pogledu osiguranja da žene ne govore drugačijim, inferiornijim glasom u kosovskoj politici.
Odricanje od odgovornosti: Stavovi i analize u ovom izveštaju su isključiva odgovornost autora i ne predstavljaju stavove donatora.
Ova aktivnost je deo projekta „Rodna ravnopravnost na Kosovu: Osnaživanje žena i devojaka – Apel za promene“, koji finansira Kanadski fond za lokalne inicijative (CFLI) – inicijativa Vlade Kanade.
[1] https://gzk.rks-gov.net/ActDocumentDetail.aspx?ActID=10923
[2] http://www.kgscenter.net/site/assets/files/1458/3__pjesemarrja_e_grave_ne_vendimmarrje_ne_kosove.pdf
[3] https://telegrafi.com/dnv-shqetesuese-perfshirja-e-femijeve-ne-fushate-zgjedhore/
[4] http://www.cpc-ks.org/wp-content/uploads/2017/05/AdemBeha_MesStabilitetitDemokratizimit.pdf
[5] https://www.aph.gov.au/About_Parliament/Parliamentary_Departments/Parliamentary_Library/pubs/rp/rp1314ElectoralQuotas#_Toc372193110
[6] https://www.nytimes.com/2019/02/01/opinion/germany-wants-more-women-in-politics-but-quotas-are-a-bad-idea.html
[7] https://www.researchgate.net/publication/271857009_Women_Political_Decision-Making_and_Peace-Building
[8] https://womensnetwork.org/sq/grate-aktiviste-nga-kosova-dhe-serbia-diskutojne-per-perfshirjen-e-grave-ne-dialogun-kosove-serbi/
[9] https://kallxo.com/gjate/analize/per-kosoven-bisedimet-me-serbine-jane-pune-e-burrave/
[10] https://www.kcl.ac.uk/news/why-we-need-more-women-in-politics